Gledano iz ugla talentovanih pevača koji u mladosti nisu ostvarili svoje snove da postanu zvezde, emisija „Nikad nije kasno“ načinila je velike promene u životu svakog od njih. Upravo o ovome pisala je nekadašnja finalistkinja takmičenja veterana Zorica Akerman u novogodišnjoj kolumni za Grand Online.
Točak života i njegovo kretanje nam se u mladosti čine sporim, ali brzo postanemo svesni neminovnosti prolaska godina i pređenog puta.
Muzikom se bavim već 30 godina, ali daleko od javne scene. Naročito moj program starogradske muzike i romansi je tražio poseban prostor ali i publiku. Pokušavala sam da sebe predstavim i više, tražila priliku da me upozna i region, a ne samo Beograd, ali se to na žalost nije dogodilo. Sva vrata su ostala zatvorena. Takmičenje veterana ,,Nikad nije kasno,“ je bio pravi poziv u pravo vreme, tako da trenutak kada sam 2016. sa 50 godina stala na veliku scenu Grand produkcije, obasjana reflektorima učinio mi se nestvarnim.
Kako smo ustanovili da sa tih 50 postajemo većinski vlasnici svog života, to je značilo da se ovakva prilika mora iskoristiti u potpunosti. To je ujedno bio i moj prvi nastup sa tako divnim orkestrom, kao sto su momci Ace Sofronijevića. Pomogli su da svaka od mojih numera ostane zabeležena kao televizijski trajni snimak muzike koja lagano nestaje. To je magija koja je neprocenjiva. Nije bilo treme, samopouzdanja nije manjkalo, to su i članovi žirija konstatovali, tako je to kada lavica izađe. Velika pažnja je takođe usmerena na umetnički vez, koji je moj primarni posao više od 40 godina.
Pobediti sebe je imperativ i nastavak muzičke karijere mora biti kvalitetan i dostojanstven. Takav je moj pogled na ishod te druge sezone i moje buduće korake. Upravo su mnogi ljudi prepoznali sve to, pa su usledili pozivi za gostovanja, ne samo u okviru Grand produkcije, već i drugih televizijskih kuća, kao i intervjui dati za neke štampane medije. Za RYL magazin sam napisala dve kolumne koje su jako lepo prihvaćene. Moram izdvojiti i nastupe u gerijatrijskim ustanovama, za naše najstarije sugrađane, zajedno sa svojim kolegama iz takmičenja. To je tek posebna emocija. Oni po godinama i jesu moja najvernija publika jer ih starogradska pesma vraća u mladost.
Redovno pratim sve sezone „Nikad nije kasno“ i vrlo često dobijam poruke od novih takmičara da ih posavetujem. To me raduje i trudim se da svakog ohrabrim da uživa u toj prilici koja se ne daje svakom. Da pažljivo biraju pesme sa kojima će se predstaviti jer je to možda nekad i presudno.
Pored lične promocije koja je bitna za sve kandidate možda najveći benefit na kraju jeste divno druženje sa kolegama i prijateljstva koja se rađaju tokom svake sezone. Iako neke ljude nisam nikada lično srela, pratimo se i podržavamo na društvenim mrezama.
Posvećenost celog tima koja uređuje ovaj projekat je nešto što nikada ne bledi, zato su i sve moje objave i posvećene mojoj Grand porodici. Svaki poziv za „Grand magazin“ je radost ponovnog druženja i uživanja u dobroj pesmi.
Ovde se ne završava zapoceto, svaki dan nosi novu lepotu i novu priliku da se na sebi radi sve bolje. Verujem da će se nekada u nekom trenutku pojaviti pesma koja će biti samo moja. Svaka godina nosi svoju lepotu i svoju težinu, ali želja, ljubav i hod ka cilju čine da moja energija ne presušuje.
