Njeno ime vezuje se za „Južni vetar,“ a ne zna se broj hitova koje je snimila. Žena specifičnog glasa i emocije, čije su numere nezaobilazan deo kafanskog repertoara.
Uvek kada se spomene detinjstvo, sećamo se nekih ukusa i mirisa. I pevačica Šemsa Suljaković često je prepričavala svoje nestašluke iz detinjstva, a kako priznaje, obožavala je da se pentra po drveću.
– Volela sam trešnje i dud. Obožavala sam da se penjem po drveću. Gde niko nije smeo, ja sam. Volela sam da sednem na trešnju i da jedem koliko mogu. Čak sam jedanput pala i povredila prst, imam ožiljak i dan-danas.
Ni u školi nije bila bolja situacija, a u pubertetu je bila pismonoša.
– Nisam bila mirno dete. Umela sam da puzim po razredu na kolenima i da štipkam decu. U pubertetu sam bila pismonoša, pa sam dečacima nosila ceduljice od drugarica. Čak i momku koji se i meni sviđao, nosila sam mu te bombonu, te srce. Dečija posla.
Zanimljivo je to da ona dugo nije bila svesna svog talenta.
– Nisam bila svesna toga, ali sam uvek na času muzičkog prva naučila pesmu. Pa, na magnetofonu me snime i onda ide od razreda do razreda da učiteljica ne bi pevala. Uvek sam pevušila. Znala sam da uzmem tuš u kupatilu, pa da pevam. Kad nije bilo tuša, bila je kutlača ili nešto drugo. Od detinjstva je maltene bilo nagovešteno da ću biti pevačica.
A onda se dogodio trenutak koji je promenio sve:
– Jednom prilikom gostovala sam u restoranu u kome je moja komšinica bila pevačica. Ona mi je ponudila da izađemo tamo i dok je ona pevala, ja sam pevušila za njom. Na stolu je stajao neki mikrofin, a ja ga nisam ni primetila. Pevala sam za njom, a ona je sela pored mene i gleda me. Pitam je: Šta je? A ona mi kaže: Čoveče, kako ti pevaš! To nije normalno! Ja sam se iznenadila, a ona mi kaže da se sve čulo preko mikrofona. Mene je živa sramota pojela, nisam smela da pogledam po kafani jer su onda sigurno svi čuli. Tako na njen nagovor i tih muzičara, obećala sam da ću doći da pevam. Celu noć nisam spavala pokušavajući da se setim koje ja to sve pesme znam.
